… SAMO ŠTO NIJE.
Na mom stolu su dvije plastične boce od pola litre. U jednoj voda. U drugoj praznina. Između boca su tablete koje se koriste kada ti otiče jezik. Ja nemam pojma zašto je meni otekao jezik, ali je zabavno kada te ljudi iz nepostredne blizine pitaju „molim?“ po nekoliko puta, jer pogrešno razumiju kada kažeš nešto skroz obično. Pa ponove za tobom ono šta tvoja usta nikada ne bi izgovorila. Osim kad ti je otečen jezik. Na stolu je sol, krema za ruke, dva monitora, načet keks i uredno složeni papiri. Za stolom sjedim ja. U fotelji. Koja ne ide uz taj stol. Inače sjedim na stolici od koje me boli trtica. Kupila sam dva jastuka da ih stavim na stolicu pa da sjednem na njih ko čovjek. Jedan jastuk imitira nasmiješeno lice, a drugi srce na kojem piše da me voli ovoliko. Nije pomoglo. Zato sam dogurala kancelarijsku fotelju i stavila jastuke i tek onda sjela. Sada izgleda kao da čučim za stolom. Jer je fotelja niska. Bar me trtica manje boli. Dosadila mi je ova zima. Duga, brate. Imam osjećaj da je počela prije dvije i pol godine, da nijedan dan od tada nije svanuo, a da se mi svi samo nešto ko fol pravimo živi. Mislim da mi je jezik otekao zbog cherry paradajza. Kad sam ga jela nešto je zlo izlazilo iz njega i peklo mi usta. Inače jako volim paradajz. I onaj obični i ovaj ko fol cherry. Ne volim samo onaj sa debelom kožom. Hladno mi je po stopalima. I to mi je od ove zime. Nema tih čizama ili cipela koje ovu hladnoću mogu izdržati. Sutra idem da mi naprave rentgenski snimak trtice. Nisam nikada prije vidjela kako izgleda moja trtica. Baš me zanima. Da je dugačka i da je ko rep – znala bih mahati njim kad sam vesela. Imala sam psa. Mislim, imala. Pas je još živ i zdrav, ali više nije moj. Dobio ga bivši muž i odveo na sjever Evrope. Poželim ga pravo, ono da dobijem napad poželjenja. Psa poželim. Da ne bude zabune. Ma šta mu ja mogu? Bolje je psu tamo na sjeveru, nego meni na ovoj fotelji za čučanje. Kod kuće imam neki pravo dobar sos sa gljvama. Skuhala u subotu. Niko ga od tada ne jede. Ko će ba gljive jesti svaki dan. Trebala bih otići frizerki. Nikad me ne iznenadi. Tačno znam da neće uraditi ništa od onoga šta sam joj rekla. Nekako je čudna. Idem kod nje jer mi je u zgradi njen salon. Čudna je baš.
Dosadno.
Ja sam vazda kuk'o kako mi je draza zima od one sparine za ubit’ al nesto u zadnje vrijeme mislim: bolje je da ti je prevruce nego da ti je prehladno. Ja sam sebi zbavio 6” seat chair al prije 5 godina, tako da sad izgleda kao 4”. Nema vise kupit iste, a da nije preskupa. Tako da sjedim na ovoj staroj, krza se koza ali jastuk jos uvijek meksi nego obicno.
Ovdje svako izgleda ima svoj podguznjak. Ja u svom ruksacicu imam onaj prenosivi isto se na 4 dijela prelomi/smanji, od nake pjene, uglavnom topal je. Da mogu na klupu sjest i gugane hranit
@Dewd: Tema “zima ili ljeto”: Nijedno mi nije preferable. Ja sam tip za proljeće. Ali ono majsko, ko biva pred ljeto, kada se ustabili vrijeme. A nije prevruće. A ipak sunčano. Tema “stolica”: Meni bi samo neka sa oblakom na dijelu za sjedenje valjala.
@Umorni: Podgužnjak 🙂 Meni treba podtrtičnjak. Hajd vidjeću danas šta mi piše na rentgenu i šta mi može pomoći.
Mene kad zaboli, to mi bude znak da treba dići radni stol i stajati par sati. ☺️
A što se tiče godišnjih doba, iste smo. Zima i ljeto su mi previše dramatični periodi…daj mi sredinu da živim život bez da gledam kakvo je vrijeme vani.