Pisma

ZAŠAO NEKI MOMAK U ŠUMU STRIBOROVU, A NIJE ZNAO DA JE ONO ŠUMA ZAČARANA I DA SE U NJOJ SVAKOJAKA ČUDA ZBIVAJU... MORALA JE PAK TA ŠUMA OSTATI ZAČARANA, DOKLEGOD U NJU NE STUPI ONAJ KOJEMU JE MILIJA NJEGOVA NEVOLJA, NEGO SVA SREĆA OVOGA SVIJETA...

10.12.2009.

Umjesto zaključka da je dan sumoran

 

Nije mogla bit toliko luda da joj se to pričinjava, da ima otiske u obliku sićušnih vjetrenjača po bokovima svakog jutra. Budila se iscrpljena, mnogo umornija nego što bi bila kad legne da spava.... Kao malu učili su je da drži oči širom otvorene, stalno, stalno – ne znaš od kud i kad će izroniti opasnost... „Gledaj ispred, uvijek spremna!“ Istetovirala je rezervne oči na kapcima, kad legne – da uplaši onog ko će možda doći iz mraka....

„Pojedi me!“, malo je falilo da kaže svom demonu jednu noć.... Umjesto toga popeše se neki prsti na usne... Sve polako, kao mala vojska, koracima malim, jedan iza drugog.

A na vrhovima, tu na jagodicama, mala, rumena lica – sa očima, kosom nacrtanom i ustima koja vrište i žele ujesti.... Prsti se uguraše među tople i žedne usne, istetovirane oči se obrisaše.

 

„Poliži mi otvorene oči na sklopljenim kapcima. Oboji ih onim prahom, vulkanskim, svjetlucavim, pa da se sjaje u mraku. Naizmjenično ću da ih otvaram, pa zatvaram, pa otvaram, prvo jedno, pa drugo, pa treće, pa četvrto. Mislim da ću morat tako, jer nikad nisam uspjela biti dovoljno spremna.

Foliraću te da gledam. Ja nemam pojma kako izgledaš.

Pravim se da te vidim i  ne trepćem, već te samo upijam u sebe kroz sebe u sebe kroz sebe u sebe kroz sebe u sebe kroz sebe.....

Želim biti spremna za tebe, a znam da ću kapitulirat čim te namirišem.

Prosto je. Zamišljam da te jedem ko jabuku, da mi pucaš pod zubima. I uopšte me ne zanima o čemu misliš. Ni da li te boli. Ukusan si.“

 

Molila se.
Dok joj dlanovi ne srastoše jedan za drugi.

 

 

 

 

 

 

Pisma
<< 12/2009 >>
nedponutosricetpetsub
0102030405
06070809101112
13141516171819
20212223242526
2728293031